Od 18:25 do remija: šta se promenilo u poslednjih sedamnaest minuta
U 43. minutu meča sa Portom semafor je pokazivao 18:25. Sedam golova zaostatka u Ligi šampiona obično znači da se razmišlja o razlici u kojoj će se izgubiti, a ne o bodu. Ipak, prema pisanju B92, Partizan je do kraja dao 15 golova, a primio osam. Prosta računica daje 33:33. Tim je u preostalom delu meča odigrao nešto što u prvih 43 minuta nije mogao.
Ovakvi preokreti obično se objašnjavaju karakterom, publikom i ubeđenjem da se ne odustaje. Sve to postoji, ali nije dovoljno. Rukomet je igra u kojoj se napad i odbrana neprestano hrane jedno drugim, pa je ovaj tekst pokušaj da se vidi gde se to hranjenje prekida, a gde se nastavlja.
Dva poluvremena, dve različite priče
Pogledajte još dva evropska meča. Protiv Veszpréma Partizan je na odmoru gubio samo 15:18, a onda je drugo poluvreme izgubio 13:20, što je dalo konačnih 28:38. Protiv Berlina je vodio 18:17, a završio sa 33:40, jer je u drugom delu postigao 15 golova i primio 23. Ako sabirate golove, to su dva meča u kojima je prvo poluvreme obećavalo mnogo više nego što je drugo isporučilo.
Tu se nameće pitanje koje statistika sama ne rešava. Kada tim primi dvadeset ili više golova u jednom poluvremenu, krivica se retko može pripisati samo odbrani. Izgubljena lopta u napadu otvara kontru, kontra tera golmana na lakše pokrivene udarce, a umorna odbrana koja se stalno vraća postaje sve sporija. Zato je razlika između 6-0 i 5-1 zapravo i pitanje napada: koliko riskirate sa loptom, toliko vam treba braniča koji vas pokriva.
Šta su činjenice, a šta pretpostavka
Valja biti precizan. Rezultati, poluvremena i broj postignutih golova su proverljivi. Podatak o tome kada je Partizan promenio formaciju protiv Porta, i da li jeste, nisam našao u javno dostupnim izveštajima. Zato sve što sledi o 6-0, 5-1 i 3-2-1 treba čitati kao autorovu analizu, a ne kao tvrdnju o tačnom minutu promene.
Moja radna teza je jednostavna: stabilnost Partizana u završnici zavisi od tri sitna detalja koja se retko pominju u izveštajima.
- koliko visoko stoji isturen branič i šta ostaje iza njega,
- koliko brzo se igrači vraćaju posle izgubljene lopte,
- da li golman dobija lake ili teške udarce.
Pitanje je da li je preokret protiv Porta bio posledica promene sistema ili boljeg povratka u istom sistemu. Odgovor menja ono što možemo očekivati od ARKUS lige, ali i od narednih evropskih izazova. Pogledajmo zato kako se te tri varijable ponašaju u svakoj od formacija.
6-0: bezbednost koja ima svoju cenu
Klasična odbrana 6-0 je formacija koja štiti sredinu i traži disciplinu u bočnom pomeranju. Šestorica stoje uz liniju šest metara, pa su šutevi iz drugog plana teži, a prostor za probijanje uži. Što se tiče povratka posle izgubljene lopte, ona je najpopustljivija, jer igrači već stoje blizu pozicija koje treba da zauzmu. Brzu kontru zato teže dobija i protivnik koji dobro trči.
Cena se vidi na drugom kraju. Ako se šuterima iz drugog plana ne smeta, golman ostaje sam sa udarcima koje je teško hvatati, a odbrana koja stoji nisko ne krade lopte. Napad tada mora da stvara golove iz pozicione igre, što u završnici, kad su noge teške, nije lako. To je autorova ocena, a ne podatak iz zapisnika: 6-0 štiti od kontri, ali ne rešava problem tima kome je potrebno da ponovo uhvati ritam.
5-1 i 3-2-1: kad isturen branič menja igru
Uvođenje isturenog braniča menja stvar iz korena. U 5-1 jedan igrač izlazi ispred linije i pritiska srednjeg ili vezistu, pa se lopta u napadu zadržava kraće, a pasovi postaju rizičniji. Ako izlaz uspe, dobija se presečena lopta i kontra iz najboljeg mogućeg položaja. Ako ne uspe, iza njega ostaje rupa između petorice zadnjih, a pivot dobija prostor u kojem se oseća kao kod kuće.
Formacija 3-2-1 je još agresivnija. Tri igrača čine prvu liniju, dvojica drugu, a jedan stoji najdublje, tako da se pritisak proteže na celu širinu terena. Kada funkcioniše, protivnik ne uspeva da organizuje igru, a golman dobija slabije šuteve ili ih uopšte ne dobija. Kada ne funkcioniše, odbrana je rastegnuta i vrlo ranjiva na brzu promenu strane.
Ovde dolazi do izražaja tempo povratka. Što je formacija agresivnija, to je izgubljena lopta skuplja. Agresivna odbrana bez brzog povratka zapravo je kocka u kojoj se ulog duplira.
- 6-0: manje kontri za oba tima, manji rizik, ali slabiji izvor lakih golova.
- 5-1: više presečenih lopti, ali sve zavisi od toga ko pokriva prostor iza isturenog igrača.
- 3-2-1: najveći potencijal za rasterećenje golmana, ali i najveća potražnja za kondicijom i koordinacijom.
Šta bi preokret protiv Porta mogao da znači
Vratimo se na ono što je poznato: 18:25 posle 43. minuta i 15:8 za Partizan do kraja. Ne znam kojom je formacijom tim igrao u kojem trenutku, pa ne želim da to tvrdim. Ono što mogu da kažem jeste šta bi takav niz obično zahtevao od odbrane. Primiti samo osam golova u poslednjih sedamnaest minuta znači nekoliko stvari: da je protivnik imao manje čistih šansi, da je golman dobijao udarce koje može da odbrani i da se tim vraćao dovoljno brzo da kontre ne postanu uobičajeni način zgrtanja golova.
To je moja interpretacija, ne dokaz. Zato bi pravo pitanje za sledeće evropske utakmice bilo drugačije od onog „da li menjati formaciju“. Trebalo bi da glasi: koja formacija najmanje opterećuje igrače u poslednjih petnaest minuta? Poluvremena protiv Veszpréma i Berlina, u kojima je Partizan primio 20, odnosno 23 gola, ukazuju da se taj problem ne rešava samo promenom rasporeda igrača.
Praktično, za ARKUS ligu, gde su protivnici obično slabije opremljeni za brz prelaz u kontru, agresivnija odbrana nosi manji rizik. U Evropi je račun drugačiji. Protivnik koji ume da kazni svaku izgubljenu loptu pretvara isturenog braniča u slabu kariku. Partizan će zato tamo najviše profitirati od fleksibilnosti: da zna kada da se spusti na 6-0, a kada da pritisne.
Kako proveriti ovu tezu na sledećoj utakmici
Tvrdnje iz ovog teksta mogu se proveriti bez posebnih alata. Dovoljno je pogledati snimak i zapisnik i pratiti tri stvari: koliko je golova nastalo posle izgubljene lopte, kakve je udarce golman dobijao i kako je izgledao prvi minut posle svakog promašaja. Zvanične zapisnike i statistiku evropskih utakmica donosi sajt Evropske rukometne federacije. Tamo se vidi razvoj rezultata, ali ne i formacija, pa taj deo posla ostaje gledanje utakmice.
Odbrana kao prva rečenica napada
Meč sa Portom pokazuje koliko je rukomet igra o povezanosti. Od 18:25 do 33:33 Partizan nije dobio samo bolju odbranu ili bolji napad, već ritam u kojem jedno podržava drugo. To je zaključak koji dopušta i ono što se zna, a to je rezultat. Kojom je formacijom tim igrao u kom trenutku, ovde nije tvrđeno, jer se iz javnih izveštaja ne može proveriti.
Ostaje autorova ocena. Formacija sama po sebi nije odgovor. Odgovor je u tome koliko brzo se tim vraća posle greške, ko pokriva prostor iza isturenog braniča i da li golman ima šta da hvata. Veszprém i Berlin pokazali su šta se dešava kad se taj lanac pokida u drugom poluvremenu. Porto je pokazao šta se dešava kad ostane čitav.
Za Partizan je zato najvažnije da formaciju bira prema stanju nogu u poslednjih petnaest minuta, a ne prema navici. Ko u završnici zna da se spusti na 6-0 i kad pritisnuti 5-1 ili 3-2-1, taj ima ono što odlučuje utakmice koje se vraćaju iz sedam golova zaostatka.
